IT Prekvalifikacija u Srbiji: Vodič Kroz Online Testiranje, Obuku i Selekciju

Šta je IT prekvalifikacija i zašto je privukla toliko pažnje?

Protekle godine veliki broj ljudi u Srbiji prijavio se za program IT prekvalifikacije, kratkoročni pilot projekat osmišljen sa ciljem da brzo doprinese ponudi talenata na tržištu rada. Program je finansiran od strane Vlade Republike Srbije u saradnji sa programom Ujedinjenih nacija za razvoj, a sastoji se od dve faze. U prvoj pilot fazi učestvovalo je stotinu polaznika i četiri organizatora obuka, dok je u drugoj fazi planirano učešće još nekoliko stotina polaznika. Ono što je mnoge iznenadilo jeste ogromno interesovanje - prijavilo se više od deset hiljada kandidata, a primaju se samo oni najbolji, što čitav proces čini izuzetno konkurentnim.

Ideja je dobra i u svetu je sasvim normalno menjadi profesiju, naročito u IT sektoru koji neprestano raste i traži nove kadrove. Ipak, ovo zahteva zaista mnogo ozbiljnog rada i posvećenosti. Program nije namenjen studentima informacionih tehnologija niti svršenim diplomcima sa tih fakulteta, već upravo onima koji žele da naprave zaokret u karijeri, bez obzira na prethodno obrazovanje. Uslov je minimum srednja škola, ali ne iz IT oblasti, čime se pruža šansa ljudima koji možda imaju potencijal na ovom polju, a nisu napravili dobar izbor kada je trebalo.

Kako izgleda proces prijave i prva faza testiranja?

Nakon završenog konkursa, kreće druga faza - online testiranje. Svi prijavljeni kandidati dobijaju mejl sa uputstvima i linkom za pristup testovima. Proces testiranja nije nimalo naivan, što su potvrdili i primeri zadataka koji su unapred objavljeni. Testovi su vremenski ograničeni, a vreme varira - za neke delove svega dva minuta, za druge dvadeset minuta i više. Ukupno testiranje može trajati i preko sat vremena, što je prilično iscrpljujuće.

Ono što je važno napomenuti jeste da se testiranje obavlja redom, jedan test za drugim, bez mogućnosti pauze između pojedinih celina. Prvi test je engleski jezik, koji je eliminacionog karaktera i nosi određeni broj poena. Ukoliko kandidat ne pređe prag na engleskom, ne može dalje. Slede numerički nizovi, zadaci sa sinonimima i antonimima, logički zadaci sa kvadratima i simbolima, kao i testovi radne memorije i profesionalne orijentacije. Na osnovu svih ovih testova procenjuje se deduktivno i induktivno rezonovanje, numeričko zaključivanje, vizuelizacija i brzina obrade podataka.

Šta tačno mere ovi testovi i koliko su teški?

Metodologija testiranja osmišljena je tako da proceni širok spektar kognitivnih sposobnosti. Test inteligencije, logički testovi i psihološki profil zajedno daju sliku o kandidatu. Neki delovi testa podsećaju na Mensin test ili na zadatke koji se daju na ozbiljnim psihološkim procenama. Na primer, deo sa nizovima brojeva traži da se za ograničeno vreme uoči obrazac i nastavi niz. Veliki broj kandidata smatra da je gotovo nemoguće rešiti sve zadatke u zadatom vremenu, a sami organizatori su naveli da gotovo niko ne može da uradi sve nizove.

Tu su i zadaci sa crvenim i plavim krugovima, gde treba pronaći najbolje rešenje, zatim drugo najbolje rešenje i najgore rešenje. Ovakav koncept zbunjuje mnoge, jer nije uvek jasno po kom kriterijumu se nešto smatra boljim ili lošijim. Negativni poeni dodatno komplikuju stvar - za pogrešne odgovore se oduzimaju bodovi, što stvara pritisak i tera kandidate da dobro razmisle pre nego što odgovore, ali istovremeno im oduzima dragoceno vreme.

Posebno zanimljiv deo je psihološki test na kraju, sa velikim brojem pitanja koja se ponavljaju na malo drugačiji način. Ovaj test namerno dolazi na kraju, kada su kandidati već umorni i iscrpljeni, kako bi odgovori bili što iskreniji - kada ste umorni, manje ste sposobni da svesno birate odgovore koji bi vas prikazali u boljem svetlu. Pitanja se odnose na radne stilove, interesovanja, toleranciju na stres, samokontrolu, inicijativu, saradnju i mnoge druge osobine.

Rang lista i prvi rezultati - šta znače procenti?

Po završetku testiranja, kandidati dobijaju preliminarne rezultate - sirov broj poena za svaki deo testa. Međutim, konačni rezultati se izražavaju u procentima u odnosu na najbolje plasiranog kandidata. Onaj ko ima najviše poena dobija sto procenata, a svi ostali se rangiraju u odnosu na njega. To znači da i sa visokim brojem poena možete biti daleko od vrha, ukoliko je najbolji kandidat ostvario izuzetan rezultat.

Interesantno je da su se mnogi kandidati zbunili kada su videli nulu u delu pod nazivom upitnik. Ispostavilo se da je to rezultat psihološkog testiranja i da nula ne znači ništa loše - jednostavno, tako je prikazano kod svih. Takođe, visok skor za artistic (umetnički) iznenadio je mnoge, ali to je posledica načina na koji su rangirali svoja interesovanja tokom testa, stavljajući umetničke aktivnosti na određena mesta.

Rang lista se objavljuje na zvaničnom sajtu, a kandidati mogu da vide svoju poziciju unosom PIN koda i broja telefona. Prvih dve hiljade kandidata prolazi u drugi krug, dok ostali, nažalost, završavaju svoje učešće. S obzirom na broj prijavljenih, konkurencija je izuzetno jaka i većina kandidata realno procenjuje svoje šanse kao male.

Druga faza - odabir škola, intervjui i dodatni testovi

Kandidati koji prođu prvu fazu dobijaju mejl sa detaljnim podacima o kursevima i školama koje će sprovoditi obuku. Sledi popunjavanje liste želja - svaki kandidat bira tri kursa koja bi želeo da pohađa, rangirajući ih od prvog do trećeg izbora. Škole zatim vrše svoju selekciju, pozivajući određeni broj kandidata na testiranje i intervjue. Ova faza je dodatno stresna, jer od prvobitno planiranog broja mesta neretko dolazi do smanjenja kvota, što izaziva nezadovoljstvo među kandidatima.

Intervjui mogu biti različitog tipa - od motivacionih razgovora do dodatnih testova sposobnosti i znanja osnova programiranja. Neke škole traže i polaganje besplatnih online kurseva pre samog intervjua, kako bi se proverila ozbiljnost i posvećenost kandidata. Na primer, traži se da kandidat prethodno završi osnove HTML-a i CSS-a na nekoj od platformi i donese sertifikat kao dokaz.

Ono što mnoge brine jeste da li će zaposleni kandidati biti u nepovoljnijem položaju u odnosu na nezaposlene. Zvanično, zaposlenje ne bi trebalo da bude smetnja, ali mnogi sumnjaju da će u konačnim odlukama sve to biti uzeto u obzir, pogotovo jer škole imaju pravo na intervju i samostalno odlučuju koga će primiti. Pojedini kandidati su čak odustali nakon što su čuli za obavezu da, u slučaju napuštanja kursa pre završetka, moraju da refundiraju celokupne troškove obuke.

Da li obuka od nekoliko meseci zaista može da osposobi programera?

Ovo je verovatno najvažnije pitanje koje se postavlja u vezi sa čitavim programom. Programiranje se ne uči za tri ili četiri meseca - to je stav koji dele mnogi iskusni developeri. Čak se ni osnove nekih programskih jezika ne mogu pohvatati za tako kratko vreme, osim kod onih koji već imaju predznanje iz nekog programskog jezika. Za potpunog početnika, gotovo je nemoguće savladati objektno orijentisani pristup, koncepte poput funkcija prvog reda, prototipova i slično u roku od nekoliko meseci.

Uzmimo za primer JavaScript - jezik zasnovan na prototipovima, sa funkcijama prvog reda, što ga čini jezikom višestruke paradigme koji podržava objektno orijentisani način programiranja. Dok potpunom početniku objasnite šta je objekat, klasa, nasleđivanje, enkapsulacija i polimorfizam, prođe mnogo vremena. A to je samo jedan jezik. Planirano je da obuka traje od tri do šest meseci, sa oko dvesta pedeset časova nastave i sto šezdeset časova prakse, uz dodatnih dvesta pedeset časova predviđenih za samostalni rad polaznika.

Iz iskustva ljudi koji su pohađali slične kurseve, saznajemo da je tempo veoma intenzivan. Predavanja idu dva do tri puta sedmično, obrađuje se više tema odjednom, a kroz nekoliko dana već dolaze nove. Onima koji su imali predznanje sa fakulteta bilo je lakše da prate i uklapaju se, ali onima koji su konkurisali kao potpuni početnici bilo je veoma teško. Dešavalo se da se za jedan dan, gde su časovi trajali po nekoliko sati, radi više tema, što je čak i onima koji poznaju koncept objektno orijentisanog programiranja bilo izazovno.

Praksa - ključna karika koja često nedostaje

Jedan od najvećih izazova sa kojim se suočavaju polaznici ovakvih programa jeste pronalaženje prakse. Iako je u startu najavljivano da će biti obezbeđene stručne prakse za većinu kandidata, realnost je često drugačija. Procenti se smanjuju, broj mesta za praksu se prepolovljuje, a same firme su prebukirane i nemaju kapaciteta da prime sve zainteresovane. Neki polaznici su dobili informaciju da posao ne mogu dobiti odmah, ali da mogu volontirati kada se ukaže prilika.

Ono što posebno zabrinjava jeste mentalitet poslodavaca na ovim prostorima. Neretko se traži kandidat sa znanjem senior developera, a nudi mu se juniorska plata. Čak i za neplaćenu praksu postavljaju se visoki zahtevi - od poznavanja više programskih jezika i frejmvorka do samostalne izrade kompleksnih projekata. Za nekoga ko je tek završio kurs od nekoliko meseci, ovakvi uslovi su gotovo nedostižni.

Sa druge strane, postoje i pozitivni primeri. Neke škole i fakulteti koji učestvuju u programu imaju dobro organizovane centre za praksu, gde polaznici rade na stvarnim projektima pod nadzorom iskusnijih kolega. Takva praksa je neprocenjivo iskustvo, jer omogućava da se teorijsko znanje primeni u realnom okruženju i da se stekne osećaj kako izgleda raditi na velikim projektima. Ipak, broj mesta u takvim programima je ograničen.

Samostalno učenje - realna alternativa ili dopuna?

Mnogi kandidati koji nisu prošli selekciju, ali i oni koji jesu, okreću se samostalnom učenju programiranja. Internet je prepun besplatnih i kvalitetnih resursa - od video tutorijala na Jutjubu, preko platformi kao što su besplatni kursevi na edX i Coursera, do interaktivnih sajtova za učenje kodiranja. Postoje i specijalizovani sajtovi gde se za mesečnu pretplatu dobija pristup kursevima renomiranih univerziteta i sertifikatima po završetku.

Iskusni programeri savetuju da se opredelite za jedan programski jezik, udarite ozbiljno - bar nekoliko sati dnevno - i za godinu do godinu i po dana možete biti na jednoj trećini puta ka junior developeru. Naravno, to podrazumeva disciplinu, upornost i konstantno učenje. Savetuje se i pronalaženje mentora, nekoga ko već radi u industriji i može da vas usmeri i pomogne kada zapnete. Povezivanje sa ljudima iz branše je od neprocenjive važnosti, jer tako saznajete šta se zaista traži na tržištu.

Takođe, ne treba zanemariti ni freelancing kao način da se stekne prvo praktično iskustvo. Početni poslovi mogu biti skromno plaćeni, ali donose dragocene reference i ocene na platformama, što kasnije otvara vrata ka boljim prilikama. Nakon što izgradite profil sa pozitivnim ocenama, poslovi počinju sami da dolaze.

Najčešće nedoumice i pitanja kandidata

Jedno od najčešćih pitanja je kako se tumače rezultati testova ličnosti i radnih stilova. Mnogi kandidati su zbunjeni visokim ili niskim skorovima za pojedine osobine - na primer, visok skor za neuroticizam ili nizak za saradnju. Važno je razumeti da ovi testovi ne govore o tome da li ste dobri ili loši, već pokušavaju da naprave profil ličnosti koji bi odgovarao zahtevima IT zanimanja. Traže se kandidati sa visokom tolerancijom na stres, analitičkim razmišljanjem, istraživačkim duhom i spremnošću na konstantno učenje.

Druga česta nedoumica je da li testovi zaista mere sposobnost za programiranje. Mnogi smatraju da ovi testovi ne govore ništa o tome da li neko može da se bavi programiranjem - logički testovi i mozgalice su samo jedan način selekcije, ali ne i garancija uspeha. Programiranje zahteva mnogo više od čiste logike - potrebni su strpljenje, upornost, sposobnost apstraktnog razmišljanja i, iznad svega, spremnost da se satima sedi i rešavaju problemi.

Pitanje da li se isplati dati sto evra za učešće takođe se često postavlja. Sa jedne strane, za te pare možete kupiti pristup nekim od najboljih online kurseva i imati materijal za učenje dostupan godinu dana. Sa druge strane, organizovana obuka sa predavačima, vršnjacima i mogućnošću postavljanja pitanja uživo ima svoju vrednost. Sve zavisi od toga šta vam više odgovara i koliko ste disciplinovani da učite sami.

Šta kažu oni koji su prošli obuku?

Iskustva polaznika prethodnih ciklusa su podeljena. Neki su zadovoljni - dobili su osnovno znanje, upoznali ljude iz branše i stekli smernice za dalje učenje. Drugi su razočarani - kažu da je obuka prekratka, da se prelazi prebrzo, da predavači nemaju uvek strpljenja za potpune početnike i da od obećane prakse često nema ništa.

Ono što se izdvaja kao zajednički zaključak jeste da kurs, ma koliko bio dobar, može da pruži samo osnove. Pravo učenje sledi posle predavanja, kod kuće, kroz sate i sate samostalnog rada, kodiranja, pravljenja grešaka i ispravljanja istih. Bez toga, ni najbolji kurs ne može od polaznika napraviti developera spremnog za tržište rada.

Posebno je važno napomenuti iskustvo jednog polaznika koji je, i pored završenog kursa i predznanja sa fakulteta, shvatio da je potrebno još mnogo učenja i prakse da bi se dostigao nivo junior developera. Čak i nakon više meseci intenzivnog učenja, samostalnog rada i slanja prijava, odgovor firmi je bio slab - od nekoliko desetina poslatih prijava za praksu, samo jedna firma se udostojila da odgovori. To dovoljno govori o realnosti IT tržišta i očekivanjima poslodavaca.

Da li postoji bolji način?

Mnogi stručnjaci smatraju da bi država trebalo da ulaže u subvencionisanje otvaranja dodatnih mesta na tehničkim fakultetima i u organizovanje praksi u IT firmama, umesto što plaća kurseve privatnim školama. Kada bi se novac usmerio ka kompanijama koje bi davale prakse i zapošljavale polaznike, efekat bi bio daleko veći. Firme bi imale priliku da obuče kadar po svojoj meri, a polaznici bi učili ono što je zaista potrebno na tržištu.

Takođe, razvijenije zemlje imaju praksu da država plaća ozbiljne predavače da snime video tutorijale iz različitih tehnologija i postave ih besplatno na internet, dok bi fakulteti i više škole služili kao centri za polaganje ispita i dobijanje potvrda. Ovakav koncept je već zaživeo u nekim evropskim zemljama i uspešno funkcioniše. Pitanja se postavljaju u komentarima, a kvalitet tutorijala raste iz godine u godinu.

Za sada, ono što preostaje svima koji žele da uđu u svet programiranja jeste da uzmu stvar u svoje ruke. Bez obzira na to da li ste prošli selekciju ili ne, da li ste upisali kurs ili učite sami, najbitnija je posvećenost i rad. Stolica mora da se zagreje, kako vole da kažu iskusni programeri. Sati i sati kodiranja, čitanja dokumentacije, gledanja tutorijala i rešavanja problema - to je jedini pravi put.

Zaključak - vredi li pokušati?

Program IT prekvalifikacije je svakako zanimljiva inicijativa koja je skrenula pažnju javnosti na potrebe IT sektora i dala nadu mnogima da mogu promeniti svoju profesionalnu putanju. Sa druge strane, očekivanja treba biti realna. Kurs od nekoliko meseci ne može da zameni višegodišnje obrazovanje i iskustvo. On može da bude odskočna daska, uvod u svet programiranja i prilika da se steknu osnovna znanja i kontakti. Ali pravi posao tek predstoji posle toga.

Za one koji nisu prošli selekciju, to ne treba da bude kraj sveta. Naprotiv, može biti podsticaj da se okrenu samostalnom učenju, koje je u mnogim slučajevima jednako efikasno, ako ne i efikasnije, od organizovanih kurseva. Internet je prepun besplatnog materijala, a zajednica programera je velikodušna u deljenju znanja i pomoći početnicima.

Na kraju, najvažnija je motivacija. Ako zaista volite tehnologiju, ako vas kodiranje ispunjava i ako ste spremni da mu posvetite vreme i energiju, uspeh će doći - sa kursom ili bez njega. IT sektor je jedna od retkih oblasti gde diploma nije presudna, gde se znanje i veštine zaista vrednuju i gde uporni i talentovani pojedinci mogu naći svoje mesto pod suncem. Samo je potrebno zagrejati stolicu i krenuti.